Senilna degen­eracija makule (Age Related Mac­u­lar Degen­er­a­tion) pred­stavlja vodeći uzrok slepila u razvi­jenim zeml­jama i jedan od vodećih oftal­moloških prob­lema savremene oftal­mologije. Rizik nas­tanka ovog obol­jenja znača­jno raste sa god­i­nama. U pop­u­laciji od 65 do 75 godina iznosi 10%, dok u pop­u­laciji star­i­joj od 75 godina rizik je 35%.

Senilna degen­eracija makule je bolest koja zah­vata “tačku jasnog vida“ u ljud­skom oku – makulu, odnosno deo retine koji je zadužen za cen­tralni vid i raz­liko­vanje detalja. Makula se sas­toji od fotore­cep­tora (čepića i štapića), ćelija koje su visoko speci­jal­i­zo­vane da pri­maju svet­losni nadražaj, pret­vara­jući ga u nervni impuls koji se prenosi do centara u mozgu, gde se vrši nji­hova anal­iza i dobija slika pos­ma­tra­nog pred­meta. Nji­hov gust ras­pored u makuli omogućava oštrinu vida, raspoz­na­vanje detalja i likova, čitanje, pisanje, raspoz­na­vanje boja.

Senilna degen­eracija makule (AMD) ne izaziva totalno slepilo, ali izaziva pogoršanje kvaliteta živ­ota zamućen­jem vida i ispadima u cen­tralnom delu vidnog polja. Maku­larna degen­eracija razvija se poste­peno i bezbolno. Vid može slabiti na jed­nom oku više nego na dru­gom, a isto tako može na dru­gom oku vid ostati saču­van puno duže. U tom se slučaju teže primećuju nastale promene, jer dobar vid na jed­nom oku kom­pen­zuje nedostatke obolelog oka. Poteškoće s vidom i kvalite­tom živ­ota nas­taju kada promene zah­vate oba oka (npr. pri gledanju na časovnik videćete kazaljke zamagljeno, dok ćete sate videti jasno)

Živ­otna dob: rizik dobi­janja ovog obol­jenja raste sa godinama.
Gojaznost: gojazni paci­jenti sa degen­eraci­jom žute mrlje imaju dvostruko veći rizik od nas­tanka težih formi degen­eracije žute mrlje od ljudi odgo­vara­juće težine.
Nedo­voljna fiz­ička aktivnost: umer­ena fiz­ička aktivnost, koja se upražn­java naj­manje tri puta nedeljno, sman­juje rizik od pro­gre­sije bolesti.
Nasledni fakor: genet­ska pre­dis­pozi­cija je svakako važan fak­tor za nastanak ove bolesti. Najnovije studije su pokazale da su speci­fične var­i­jante različi­tih gena prisutne kod većine paci­je­nata koji boluju od senilne degen­eracije žute mrlje i da nasledni fak­tor ima znača­jnu ulogu u njenom nastanku.
Pušenje: pušenje je jedan od bit­nih fak­tora rizika za nas­tanak senilne degen­eracije žute mrlje, kako aktivno, tako i pasivno pušenje. British Jour­nal of Oph­thal­mol­ogy 2006. godine objavio studiju po kojoj ljudi koji žive sa osobom koja puši udvostručuju rizik za nas­tanak degen­eracije žute mrlje.

Suva forma senilne degen­eracije makule – nas­taje oštećen­jem pig­mentnog epitela retine i gubitkom fotore­cep­tora, što dovodi do poste­penog gubitka cen­tralnog vida. Daleko je češća od vlažne forme i zah­vata oko 90% paci­je­nata sa degen­eraci­jom makule. Sma­tra se da je ovo lakši oblik ovog obol­jenja, ali pos­toji rizik da pređe u vlažnu formu senilne degen­eracije makule.

Vlažna forma senilne degen­eracije makule – pred­stavlja teži, mnogo opas­niji po vid, oblik ovog obol­jenja. Karak­ter­iše se uras­tan­jem novo­formi­ranih krvnih sudova usled odizanja i destruk­cije pig­mentnog sloja retine. Ovi novonastali krvni sudovi (horoidalna neo­vasku­lar­izacija ili CNV) su loši­jeg kvaliteta, povećane pro­pustljivosti, te usled toga dolazi do izli­vanja tečnosi i krvi ispod i u mrežn­jaču. Ova forma obol­jenja se završava destruk­ci­jom i atrofi­jom reti­nalnog tkiva uz stvaranje ožil­jaka u makuli koji dovode do drastičnog sman­jenja vidne oštrine pacijenata.

Rana detek­cija prom­ena je od kru­ci­jalnog značaja kod senilne degen­eracije makule. Prvi korak u dijag­nos­tici pred­stavlja detaljni oftal­mološki pre­gled koji podrazumeva pre­gled očnog dna. Izvođenje Amslerovog testa je dalje jedan od načina kojim se mogu ispi­tati funkcije makule. Zlatni stan­dard u dijag­nos­tici je Optička Koher­entna Tomo­grafija ( OCT ), kojom se omogućava topograf­ski način prikazi­vanja svih slo­jeva mrežn­jače i pre­cizna detek­cija patoloških prom­ena. Pored postavl­janja prve dijag­noze OCT ima važnu ulogu i u praćenju efekta terapije.

Ter­api­jski pristup zav­isi od vrste i stadi­juma ove bolesti. Trenutno ne pos­toji speci­fična ter­apija u slučaju suve forme senilne degen­eracije makule. Uzi­manje visokih doza antiok­si­dansa i cinka može usporiti napre­dovanje bolesti.

Rađeno je istraži­vanje koje je pokazalo da dnevna konzu­macija 500 mg vit­a­m­ina C, 400 IU (inter­na­cional­nih jedinica) vit­a­m­ina E, 15 mg beta karotena, 80 mg cinka i 2mg bakra sman­juje rizik od napre­dovanja bolesti za 25 %. Konzu­miranje hrane bogate antiok­si­dan­sima (vit­a­min A, E, C, cink, beta karoten), konzu­mi­ranje ribe (ishrana bogata omega 3 mas­nim kiseli­nama), prestanak pušenja, dobra kon­trola i lečenje drugih sis­tem­skih bolesti, kao i redovne posete oftal­mologu, znača­jno sman­juju rizik od pro­gre­sije obol­jenja i čuvaju vid.

Lečenje vlažne forme senilne degen­eracije makule zahteva agre­sivniji ter­api­jski pristup koji podrazumeva apliko­vanje Anti–VEGF ter­apije (Avastin/​Lucentis) direk­tno u stak­lasto telo obolelog oka.

Sva oštećenja u dubljim slo­je­vima mrežn­jače nas­taju kao posled­ica oslobađanja VEGF fak­tora ras­ta koji dovodi do formi­ranja novih krvnih sudova i dalje do krvarenja, formi­ranja ožil­jaka i znača­jnog pada vida. Avastin je antitelo na VEGF fak­tor rasta, koji se po ubriz­ga­vanju u oko vezuje za VEGF fak­tor rasta, blokira nje­govo dejstvo i sprečava nas­tanak novih krvnih sudova kao i delim­ično povlačenje već formi­ranih krvnih sudova.

U sluča­je­vima kada pos­toje indikacije za pri­menu Anti-​VEGF ter­apije, porebno je dati veći broj injek­cija da se bolest stavi pod kon­trolu, te se ne može unapred reći koliko je injek­cija potrebno i da li će se bolest ponovo jav­iti nakon posled­nje aplikacije leka.

Šta se može očeki­vati od aplikacije injek­cija Avastina?

1. Aplikacija se vrši u lokalnoj anesteziji, u steril­nim uslovima oper­a­tivnog bloka.
2. Intervencija nije neu­godna niti bolna, paci­jent odmah nakon priml­jene injek­cije ide kući sa zavo­jem na tre­ti­ra­nom oku koji nosi do sutrašnje kontrole.
3. U kućnim uslovima nakon inter­ven­cije se kapaju antibiotske kapi da bi se vršila pre­ven­cija moguće infekcije.
4. U zav­is­nosti od dužine tra­janja bolesti i stadi­juma, deo paci­jenata nakon apliko­vanja injek­cije može očeki­vati poboljšanje vidne oštrine, dok deo paci­je­nata može očeki­vati uspo­ra­vanje ili zaus­tavl­janje dal­jeg toka bolesti.
5. Mali broj paci­je­nata može spa­dati u grupu “non-​respondera” koji može očeki­vati dalje propadanje vidne oštrine na obolelom oku, ali defin­i­tivno ne ono­liko, koliko bi se to desilo bez primene ikakve terapije.